Difi [antikvár]

Ljudi su se oduvek trudili da nadu srod-nost izmedu slikarstva i muzike, da nadu njihove zajednicke zakone. Iskusenje je ve-lik o, demon analogije tera coveka da ispod raznorodnosti, koja ga zabrinjava, nade je-dinstvenost koja mu pruza spokojstvo. Za-dovoljstva oka i uha su radost duhu. Da bi se podsetio na njih iste reel mu padaju na pamet. Zato sto voli sliku, on ih mesa: »gama tonova«, »blistavi akordi« i tome slicno. I nauka tome doprinosi, svetlost i zvuk kao fi-zicke pojave nisu nista drugo do vibracije slicne prirode. Nastupaju filozofi i esteticari koji nalazu opreznost; ne treba mesati kate-gorije, povrsne slicnosti su varljive, svaka umetnost ima svoje specificnosti. Svaka stvar na svoje mesto, neka bude tako. Umetnici, medutim, iako se dive nauc-nicima a plase filozofa, vole slobodu opste-nja, avanture (u svom zanatu); vole da cine ono sto hoce. Nalaze ono sto im je korisno tamo gde im se svida. Musorgski pise Slike sa izlozbe, a Sati Muzicki komád u oblikti kruske. Italijanski primitivci naseljavaju oltáré andelima-muzicarima, Vermerovu (Ver-meer) Damu za spinetom cujemo u tisini, kao i Vato-ove (Watteau) muzicare i svüu