Van Gog [antikvár]

Moze da iznenadi interesovanje za Ijud-ski lik kod jednog slikara »muzikalnih« kom-pozicija koji je stvarao emociju iz sudara i iz slaganja inlenzivnih i cistih tonova. Lice, to su pogledi, misao, osecanja, dusa. Kako da ih predstavi obicnim mrljama ili oboje-nim potezima? Kako da u njima vidi pogod-no tle za ispoljavanje lirske snage boje, ka-kva se ocituje u Suncokretima ili u 2utoj psenici? Obavezni smo da dozvolimo tu mo-gucnost Van Gogu. Zelena Arlezijanka na zu-toj osnovi ima magijske osobine. Doktor Gase na osnovi boje nocnog neba skuplja u svom bledom pogledu tűzne cdj eke jedne iz-lisne neznosti. Istina, dugo je Van Gog, i kad mu je stil vec postao pogodan za psiholoske izraze, ostao ravnodusan prema vlastitom licu. U Holandiji on je imao oci samo za pokrete rudara iz Gezme, seljaka iz Nuana. Izuzev kod Onih koji jedu krompir ili Stare seljan-ke, njihove crte nam ostaju skoro nepozna-te. Zahvaljujuci silueti, toj zivoj mriji od őadi, zelenog pepela i cinober-crvene, one su tako intenzivno prisutne. Ali u Parizu, cim je pesie japanske umetnosti otkrio impresio-nizam, zatim u Avru, u Sen-Remi-de-Bou i